ažurirano 15. 2. 2024.
Maglina u Orionu spada u najinteresantnije objekte dubokog neba, redovna je meta astronoma amatera, nezaobilazan cilj astrofotografa i predmet konstantnog posmatranja i proučavanja profesionalnih astronoma različitih specijalnosti.
U Mesijeovom katalogu uvedena je pod rednim brojem 42, a u NGC pod brojem 1976. Nalazi se ispod Orionovog pojasa istoimenog sazvežđa u „maču“ velikog lovca. Pojas je asterizam sačinjen od tri sjajne zvezde: Alnitak, Alnilam i Mintaka, a mač je magličast objekat koji je u mašti drevnih osmatrača predstavljao oružje mitskog junaka. Od nas Orionova maglina je udaljena nešto preko 1344 ± 20 svetlosnih godina i sada je vidimo onako kakva je bila u vreme ranog srednjeg veka, kada su Arapi osvajali severnu Afriku, a Sloveni i Bugari nastanjivali Balkan. U starim tekstovima naćićete da se Orionova maglina zove Velika Orionova maglina. Ako znate gde da je tražite možete je videti i golim okom kao bledunjav oblačak.
Za astronome Orinonova maglina je nepresušan izovr znanja. U njoj oni posmatraju nastanak zvezda i formiranje planetarnih sistema od sažimajućih oblaka gasova i prašine. Posmatraju protoplanetarne diskove, smeđe patuljke i burna turbuletna strujanja gasova i jonizujuća zračenja sa obližnjih zvezda. Uočavaju moćne gigantske oblake vodonika koje probijaju supersonični meci sačinjeni od gasova. Svaki taj „metak“ ima 10 puta veći prečnik od orbite Plutona. Svaki je nabijen zažarenim atomima gvožđa koji isijavaju svetlo plave zrake. U nekom još nepoznatom divljem događaju formirani su pre hiljadu godina.
Računa se da u maglini ima bar 700 zvezda u raznim stadijumima svog razvoja. Najmlađe stare su manje od 300 000 godina, a najsjajnije među njima imaju možda tek desetak hiljada godina. Nedavna osmatranja Svemirskog teleskopa Habl pokazala su da se u maglini nalazi preko 150 protoplanetarnih diskova u najranijim fazama nastanka i razvoja solarnih sistema. Ovi diskovi su načinjeni od materijala preostalog nakon stvaranja matične zvezde. U njima se sada formiraju planete. Jednoga dana, možda za samo milijardu godina, odatle će nas neko posmatrati.
U središtu magline nalazi se otvoreno jato zvezda, po svom rasporedu nazvano Trapezoid (Trapezium Cluster) prečnika 1,5 sv. godine. Njega je otkrio Galileo Galilej 4. februara 1617. Možda je ono tek deo mnogo većeg jata sa dve hiljade zvezda koje se prostire unaokolo 20 svetlosnih godina.
| TRAPEZ
Tri od četiri zvezde Trapeza prvi je opazio Galileo Galilej 1617. (a da pri tom nije opazio i samu Maglinu Orion). Četvtru zvezdu je uočio Abbe Jean Picard 1673. |
|
 |
 |
| Zvezde Orionovog Trapeza |  |
| Star HD RA (2000.0) Dec m_v M_v Sp RV Names | |
| 41 Theta1 Ori A 37020 05:35:15.8 -05:23:11 6.73v -5.0 O7 +33 V1016 Ori 41 Theta1 Ori B 37021 05:35:16.1 -05:23:04 7.96v -4.4 B0V +24 BM Ori 41 Theta1 Ori C 37022 05:35:16.5 -05:23:23 5.13v? -6.6 O6pe +28 HR 1895 41 Theta1 Ori D 37023 05:35:15.8 -05:23:13 6.71 -4.1 B0.5Vp +31 HR 1896 |
|
Maglina ima naglašeno zelenkastu boju sa područjima crvenog i ljubičasto-plavog. Crvena boja dolazi od H alfa rekombinacije, ljubičasto-palva je refleks zračenja masivnih zvezda O klase koje se nalaze u jezgru magline, a zelenkasta boja je dugo bila zagonetka za astronome jer joj ni jedna poznata spektralna linija nije odgovarala. Ona je primećena i kod drugih maglina i ser Vilijam Hagins (Sir William Huggins, 1824 – 1910), engleski astronom i pionir u astronomskoj spektroskopiji je smatrao (1864) da se radi o nepoznatom elementu koji je po maglinama (engl. nebula) dobio naziv „nebulium“. Međutim, šest decenija kasnije, 1927, američki astronom Ajra Boven (Ira Bowen) je otkrio da zelenkasta boja potiče od jonizovanog kiseonika i azota u uslovima koji nisu poznati na Zemlji.
| Nekoliko istorijskih činjenica |
|
Moguće je da su Orionovu maglinu zapazili i u svoj mit „Tri kamena za ognjište“ (Three Hearthstones) umetnule još Maje. Ako je to tačno onda bi se dva kamena odnosila na zvezde u osnovi Oriona, na Rigel i Saiph, dok bi treći bio zvezda Alnitak u vrhu pojasa. Te tri zvezde čine gotovo idealni trougao, sa Orionovim mačem u sredini. Međutim veliki astronomi starog doba, Ptolomej i Al Sufi, ne pominju ovu maglinu, iako su obojica nabrajala magličaste flekice svuda po nebu. Posebno je interesantno što ni sam Galilej, koji je prvi sistematski teleskopom pretraživao ovo područje i koji je prvi uočio i pomenuti Trapezoid, ne pominje Orionovu maglinu. Moguće je da u njegovo vreme ona nije bila toliko upadljiva kao danas. Ili je njegov teleskop, kako neki predpostavljaju, imao suviše usko vidno polje da bi je on zapazio. Nije pouzdano utvrđeno ko je od astronoma otkrio ovu maglinu, ali se u istoriji astronomije pominje više imena onih koji su razotkrivali neke njene detalje. Tako je o difuznoj prirodi Orionove magline pisao francuski astronom Peresk (Nicolas-Claude Fabri de Peiresc, 1580-1637) koji ju je pomatrao 26. novembra 1610. kroz svoj refaktor. Zatim sledi jezuitski matematičar i astronom Cizat (Johann Baptist Cysat, 1587-1657) koji je pominje u jednoj svojoj monografiji i koji je dao jedan od prvih opisa Trapezoida. Kasnije maglinu posmatra i crta Hajgens (1656), a Šarl Mesije je posmatra 4. marta 1769. te je uvrštava u svoj katalog.
Mesijeov crtež Orionove magline iz 1771
Ovo je istorijska fotografija. Ona je prvi foto zapis neke magline uopšte. Snimio ju je amrički lekar i astronom amater Henri Draper (Henry Draper, 1837 –1882) 1880. godne pomoću refrakora od 28 centimetra sa ekspoziciom od 51 minuta. Tri godine kasnije 1883, nastala je ova fotografija.
Njen autor je engleski astronom amater Endrju Komen (Andrew Ainslie Common, 1841 – 1903) Za nju je koristio reflektor od 36 inča sa ekspoziciojom od 60 minuta. Na njoj se vide zvezde i detalji magline koji su inače nedostupni ljudskim okom. Tako je prvi put pokazano da duge ekspozicije otkrivaju na nebu o ono što čovek ne može da vidi golim okom. Koliko je tehnika i tehnologija napredovala donosimo i ovu fotografiju magline koju je snimio ST Habl:
|
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
